уторак, 5. фебруар 2013.
недеља, 18. септембар 2011.
СОНЕТИ
O, стара је прича да носимо маске
И сви да смо глумци бољи или гори
И за лаж да Господ сам нам идол створи
И арену пуну маглине и праске.
Али, вај, ја данас спазих бинске даске
И тамо где мишљах искрени су збори,
Где истине зубља непрестано гори,
И с презрењем где се прате светске ласке.
Данас паде идол и сав сјај се отре,
У костур се труо претвори сав блесак.
Место усред врта нађох се пред гробом,
Одакле с презрењем на ме змије мотре.
О, разумем пада страховити тресак:
Ја сам био глумац и пред самим собом.
O, зашто ниси ти та жена права,
Утока мисли, сазнања и жуди,
Жена што луди и мрви и суди,
Којој се прашта све и све се даје?
И ти си мирис у ком беда спава
Златни сан, из ког, вај, ипак се буди
У атмосферу олуја и студи,
Где зимске звезде прах таштине таје!
И место мира нов пут ми предстоји,
Да лажем себе у ком новом храму
Душа се моја сама себе боји,
Јер види себе пусту, вечно саму,
Као Ахасфер да бесциљно блуди,
Клета од оних за којима жуди.
Jер видео сам све у теби тада:
Сунца и сестре, матере и сене,
Звуке и боје, реч и дрхтај пене.
У мозак мој је дах твој био уткан.
И зато данас нећу часе јада
И болни уздах цвета који вене,
Јер још си лепа, пуна магле снене,
Мада у мени крик страсти је сћуткан.
Стог бежи таква, маглена, прозирна,
Да запамтим те увек такву исту,
Као икону од зла што спасава.
Распи се у прах кô звезда свемирна —
И да те сањам блештећу и чисту
Што ти не беше она Жена права?
За мене ноћас васељене није,
Очи су твоје сунца, звезде, дуге,
Усне скуп сласти, осмеха и туге,
Косе дах мора и шуштање шума.
Срце звук песме што пожудно бије,
Реч час заповест, час понизност слуге,
Циљ си ком воде сви пути, све пруге,
Пред ким се ништи гордост људског ума.
Стварајмо собом видике и боје,
Светове нове, но светове своје!
Ноћас за тебе само желим знати.
Те ноћи то сам само рећи знао.
Па ипак ја сам само сан ти дао,
А мислио сам целог себе дати.
Jа читам данас твоја писма драга
Из којих топла наивност се смеје
И чедна љубав, коју младост греје.
Ја читам писма, но сумор ме хвата,
Јер прошлост врх њих већ остави трага,
И туга Билог из вијуга веје:
Сећа се данас страсне чежње, где је
Сахрањен спомен на лет белог јата,
Што оде у ноћ без збогом и крадом,
Још шум му чујем кроз маглине плаве,
Но ноћас пахне неким гробним хладом.
Одјек се мрзне, а ноћ на ме сипа
Лептира мртвих покидане главе.
И док ум слепо по словима пипа,
Ја чекам тице да се снова јаве.
Бол ме и туга научише вери
У празном храму, уз шум кипариса
Чуо сам одјек сахрањених миса
И чуо Бога који љубав прашта.
И гордост која божанством се мери
Засу ме дахом старих, древних списа,
И, уз шум јела, кестена и тиса,
Чух јецај срца што саблаз испашта.
Тада се зачу одјек једва чујни,
Као два зрна сребра, докле чиле
Сунчани зраци још топли и рујни,
Та два се звука расуше по храму
Замрвши као шум најтање свиле
И иконостас зави се у таму.
Две скамењене сузе то су биле.
Снови су моји теби вредност дали,
Но не кајем се што се тако збило:
Знам да се свесно лажи гнездо вило,
Снови су били, али снови сласти.
Кад с богова се буду венци спрали,
Остаће, као сан на тиче мило,
Звук твога младог срца што је било
По својој вољи и по својој власти.
И кад избледи твој осмех и очи
И све се биће у сен Прошлог сточи
И смешна буде суза што се проли
И подсмех мноме проспе дах свевлашћа,
Чућу, кô шумор набујалог храшћа,
Куцањ твог младог срца које воли.
Tи идеш од ње, ти, сунчани зраче,
Ти си јој косе миловао, мада
Сам ниси знао на шта сјај твој пада.
И њеном оку ти си дао сјаја.
У твој се дрхтај ненадно увлаче
Осмеси њени фини, кô тон јада
Тих осмеха је моја душа рада.
Зраче, жељан сам твога загрљаја,
Јер дршћеш препун пурпурнога праха,
Мириса њеног осмеха и даха,
Сав око мене хоћу да се свијеш.
Не распи живот свој случајем створен,
У душу моју дубок дуби корен;
Стани, јер не знаш шта у себи кријеш.
Jадују стазе у вечер јесењу
И модра река огрће се ћутом
Леденим сребром а по велу жутом
Уморног лишћа дршће пухор туге.
Мрак тешко спава у храшћу и клењу
И прожима ме песмом давно снутом
А у ваздуху пепелом посутом
Привиђа ми се одсјај танке дуге.
Гробнички покров скрио је све куте,
Само твој поглед моје очи слуте
И чујем смех твој кога нема више.
И топло ми је у том предвечерју,
Док ступа позна јесен у паперју:
То твоја душа шуми и мирише.
У теби ми је младост погребена,
Сунчана јутра, подневно пламење,
Љубави чедне последње прамење
Сазрео цвет се расуо нечујно.
Опело чујем и песма црквена
Сипа на мене маглине јесење,
Уморно плачу пољане и стење,
Модро је све што беше тако рујно.
Зар ниси горда као бесцен урна
У којој лежи прах мртвих царева?
А ти си тужна. Стид ти образ прели.
Разумем. Ова ноћ светла и бурна
Тражи у нама блесак палих днева.
Умрлог Бога ми би васкрс хтели.
Поноћ је. Задња звезда догорева.
Север је плео гранама опело,
Побожно зима спуштала се с гора,
Из свога сиво-плаветнога двора;
И јаблању се грчила имела.
Јежи се река и иње је бело
Као низ ситних папратових спора
Превлачи слојем залеђених бора.
Зима је царски вео пољем плела.
Река се мрзне, али покушава,
Све чари које даље југу броде
И раскош зиме да у себи сточи.
Али од свега што се оцртава
У огледалу неслеђене воде
Ја видим само твоје топле очи.
Чуј како је ноћас шум цветова речит,
Збори нам о Новом с пуно сласти мамне,
Препун неситости, препун чежње пламне.
Из свакога цвета хоћу по кап једну.
Кидајмо их! Али низ је њихов вечит.
Ређају се боје пресветле, претамне
И игре мириса слатке и помамне
Кидајмо их пре но издахнути хтедну.
Но све их је више, а стаза се шири,
Води ли нас гробљу, где се свесно мири
Безбрижна веселост и старачки сумор?
Мириси нас гуше, но циљу смо ближе.
С тајанственог брда поклопац се диже,
У дну пећине се блиста натпис: Умор.
И срешћемо се опет једне зиме
У маглен сутон пун увелих нада,
Ти нећеш бити ни страсна ни млада,
Али још свесна свега што се збило.
Блеснуће стари твој осмех и њиме
Ти васкрснућеш све, и маскарада
Прошлих целова, снова, серенада
Прхнуће као прездравело крило.
Но то ће бити за тренут, а потом
У наше очи леш ће маја лећи
И тај тренутни осмех ће изрећи
Суд над некада вољеним животом:
Оно што тада звасмо живот цео
Беше тек један мали, светли део.
Tражио сам једно ново небо, да бих
Загњурио душу са сновима свима,
Душу пуну празних осека и плима,
Душу, чији кути беху лажи сити.
Ти сплет својих жеља невиних и слабих,
Уздахе свих ноћи, свих лета и зима,
Песме свих сотона и свих серафима
Хтела си у један кип свих снова слити.
Обоје за истом жудили смо сликом,
Вођени нејасним лутали смо дуго,
Кô да назирасмо мраком једно друго,
И рекосмо реч, што не рекосмо ником
На сусрету првом, мада нисмо хтели
Ми смо се волели, пре но смо се срели.
Низ спомена спава у томе коралу,
Што час блед, час модар, час крвљу преливен
Чува један сонет на дну душе скривен:
На уснама твојим спомени се јате.
На њима одсвирах пољубаца скалу.
Шум беше час звонак, час болно разливен,
Час хладан и као од олова сливен,
Час једар кô песма што поздравља свате.
Проснили смо бајке умрлих времена,
Осетили дражи сталности и мена
Што су нас створиле понизним и холим.
Свег пакла, свег раја одсвирасмо шумор,
Сву хучност, сву срећу, сав јаук, сав сумор,
И сад знамо само један акорд: Волим.
Памтим зимско јутро, кад си сузним оком
Гледала у моје очи што те воле;
Хтела си да видиш у дну душе, доле,
Да ли спава љубав или вешта глума.
...Гледаш дуго, дуго. Зора тече током.
Али твоје очи, негда смело холе
Видео сам тада како ћутке моле.
Свуд тихо. Смркова шуштала је шума.
И сад, удаљен, видим твоје веђе.
И кад не бих хтео ни име ти знати,
Твој ме тужни поглед као сенка прати.
Не умем да грешим, кô што чиних пређе.
...Чудна љубав влада у срцима нашим:
Сад те волим, а твог уздаха се плашим.
Не бежи, ноћи, отпочела сетом
И танком мрежом једноликог ткива,
Јер кô у бездан, у те се улива
Дах стрепња, што ће уздахе да броје.
За сваком зимом и за сваким летом.
Стани сад док се млади сан ужива,
Неоскрвљена срећа док се снива,
Сад кад смо сами ја и небо твоје.
Стани, да ти се исповедим, стани,
Али ти идеш немо својим током
Следећи једном промислу дубоком.
Ти не разумеш реч ни поглед сани.
Чедна и хладна реч Вечитог пратиш:
Ни с ким да кличеш и ни с ким да патиш.
Ноћас смо чули Пана како рида,
Дршће у своме јадноме оделу,
Литију лета испративши целу,
Кô задњи херој војске која гине.
Он гледа како лишће киша кида,
Он зна да то је предговор опелу:
И њему спрема смрт одећу белу,
Но неће моћи никад да је скине.
Он хоће младост и румена крила
А ми смо брали цветове априла.
И он задрхта збуњен у том часу.
Кô борац хтеде достојно да падне
и смрћу песму о лепоти дадне:
Камени Пан се у рој звезда расу.
Васкрснуо је један бокор свенут
Пун вреле боје младалачки јасне,
Охол кô лепе краљице из басне,
Расувши мирис уздисања врела.
Искушења је зацарио тренут,
Плавио ме је дах лепоте страсне,
Љубави једне крваве, а касне.
Што мене за свог кумира је хтела.
И дрхтао сам крај раскоши што је
Нудила своје мирисе и боје.
И тад утекох сав стидом обливен.
И узбрао сам, кô кришом, пун жуди
Цвет један, што ми још мирише груди,
Цвет тужан, бео и у куту скривен.
Звиждала је зима, кад смо овде били
Крај овога жбуна, што сад зелен листа,
По коме пролетњег сунца сјај се блиста.
Он сад чудно шушти као да ми вели:
''Волео си онда и кад север цвили,
А данас си тужан. Пољана је иста
И ведра и млада, а небеса чиста.
Но твој поглед лута, јер он Прошло жели.
Изван душе своје ти се срећи надаш;
Садашње не појмиш, а због прошлог страдаш.
Ја, довољан себи, не знам песму јада.
Проспавам мразеве с облацима сивим
И будим се, да се самом себи дивим,
И заспаћу вечно, кад ме умор свлада.''
Сву тугу своју у те бих да скријем
И да, друкчији но што сви ме знају,
На твоме недру, кô у родном крају,
Кришом од људи сузе своје лијем.
Само твој да сам, и сав да се свијем
И да ме очи твоје воде рају,
У кут где боли и уздаси стају:
Из твога ока да утеху пијем.
Мој бол је велик, од свег бола већи,
И само теби, теби ћу га рећи:
О, буди сведок мога искушења!
И вратићу се чист, у свет пун гада
И вратићу се без греха и јада.
О, буди црква и Бог мог спасења.
По олују ти ноћас поздрав шаљем.
Слушај како ми шум раскошно свира
И сањив сутон са облака спира
И пахуљице нагле расејава...
Чуј, тутњи, жури свом циљу све даљем,
Тисућ мириса у загрљај збира
И растура их стазама свемира.
Нек нађе твоје око које спава!
И нек твој лепи лик му тутањ смири,
Да стане, да те помилује меко
И да отхуји далеко, далеко.
И док се твоје око тихо шири
И око тебе низ мириса плете,
Да чујеш моју душу пуну сете.
Читаве ноћи сажижу ме, пеку
Негдашњи снови проживеле среће
И тешки сумор сагиба ми плеће
И само чујем смрти тешку јеку.
И жудим косу твоју тако меку.
А чежње моје, све дубље, све веће,
Очајна неман црном косом среће
А око грли пучину далеку.
И све је пусто у околу целом
И раскош боја звони ми опелом
Кô сјајни пролог неке патње грозне.
О, чему сјај тај што дан очарава
Кад моја срећа на дну Прошлог спава?
И тихо јецам сред вечери позне.
Сав сјај што нећу крај мене се јати,
Сва празна ласка страсно ме целива
И хучном игром жуђен идол скрива
И оргијама сунца ход ми прати.
О, ја бих хтео сав тај раскош дати,
Да срце кришом тајну сласт проснива
У капљи светој што се ћутке слива,
За којом жудно сав мој живот пати.
Но никад можда та невина жеља,
Та лиска крила од чедности беља,
Неће кô круна и дар судбе бити.
Последња мета остварена с муком
Тутњава вечном пратиће ме хуком,
А ја ћу тихи, тихи сумор снити.
O, како боли на дну душе сане,
Кô црна слика немоћнога Хоћу,
Кô бела авет што крв сише ноћу,
Дубока љубав болом скрите ране:
И када зора у пурпуру плане
И сутон румен зрелом пева воћу,
Ја скривам своју очајну самоћу
А суза посред дивљег смеха кане.
И очи блесну, усне затрепере
И жудња цикне и морем се проспе.
А небо модрим звездама се оспе.
И као грешник без свести и вере
Приносим душу огњу што се пуши.
И Бог још један у души се сруши.
Неми су за мене олтари кô стене,
Амвона нема да ми очај чује,
Опрости чежњи која себе трује,
Да појми душу и идоле њене.
Смрзнут је талас да барку покрене,
А само поноћ тешки чекић кује,
И грозни Тартар медну лаву бљује
И јуре патње да наде замене.
И сву ноћ тако пустим градом блудим
И тебе тражим и свој олтар жудим,
Забринут гледам небеса што ћуте.
И ништа нећу од живота овог
Но милостивог неког Христа новог,
Да исплачем се у његове скуте.
Завршила се једна тиха драма,
Ветар је цвеће разнео пољаном,
Шинула бура над нежношћу саном,
Ти не знаш шта се одиграло с нама.
Ти си ми срце узела што плама
Да пакосно се сладиш новом раном,
данима душу варала би маном,
Да тобом задња заврши се гама,
Стара се прича поновила снова:
У стари гроб је дошла туга нова
А мислио сам младалачком чашом
Да певам химну, појен срећом нашом.
О, зашто, дуси, црном руком вашом
На старом крсту позлатисте слова!
O, јадни моји кринови и лале,
Спустите главе, треба да се вене,
Нећете више у јутарње смене
Осмехе чути и клике и шале.
Разбијте бисер, седеф и корале
И лијте сузе, јер су црне сене
Пале на извор ружичасте пене
И дробе ахат и црне корале.
Некад мирисом к себи сте ме звале
И беле лиске за пољубац дале
У час кад речи и кад боје плене.
А сад је тужно свуд куд око трене.
О, јадни моји љиљани и лале,
Немамо сунца. Треба да се вене.
Ходите опет, моје ноћи миле,
Ноћи лутања и винскога дима,
Презрео сам вас, кô боце од лима
Кад њене руке о врат ми се свиле.
Тад друго вино усне су ми пиле
Зенице њене. И видех у њима
Сву чар, о којој тек се привид има.
И моје очи греха су се криле.
Вај, треба, ноћи, опет с вама сада,
Руку под руку, у кал где се пада.
Но, авај, данас туђе сте и стране.
Далеко моје одбегло је јуче
Јер никад више зрак згашене луче
У вашем недру не може да плане.
Туђи смо, туђи, моје ноћи миле.
Вечерас, мала, чуј крај једне приче:
Био је један џин свемоћне власти,
Оркан је роб му био с пуно части
А он је море шибао што риче.
И једног дана Нимфа топла, мека,
Даде му пехар препун чедне сласти,
И он се опи од детинске страсти,
И у трк пусти у поља далека
Зауздан оркан и сунчане зраке.
И једног дана усред игре лаке
Она му разби пехар, кад га таче
Најслађу кап да посрче занесен,
И сад, ено га. Усред Маја јесен!
И он кô кепец блуди сам и плаче.
Kô устремљене две буктиње свеже,
Уз праскав пожар растопљене смоле
С вриском фауна и нимфи, што голе
У сусрет јуре, кроз вијор што реже,
И крше стабла и кидају мреже,
Наша су срца што се вечно воле
Скрхала стреле, што су се заболе,
Стопила худе сметове што снеже
И уздрхтала и жедна и жудна
У крвавом се загрљају слила,
Здеравши чежњу, што се врх њих свила.
Кô танки вео и кô магла студна,
Пијући пламен, да стопе и спрже
Растанка звоно, што звони све брже.
O, нек ти рекне тај пољубац, што се
Свршава новим пољупцима, да је
То усклик жуди која вечно траје,
Песма усана што се крвљу росе
И преко вода чежњу страсти носе,
Купећи сунца и цвеће и краје,
Жуд лудих ноћи када разум стаје
Да спусте теби на усне и косе
И да усаде у зенице твоје
Мирисе, звуке и звезде и боје;
И кô победник што гине на мети
Уз шумни пљесак, крај у њему стечем
И да ти њиме песму сунца речем
Кад раставити усне значи: мрети.
(1916)
Игра пустим гробљем тежак дах багрења,
А два стара врана на црквеном крову
Гракћу кô да мртве из гробнице зову.
И чу се громор кô ломњава стења.
И авети пуне ноћнога прамења
Причаху ми чудну повест у ноћ ову:
Старе душе тогу обукле су нову
— Стари дах је, само одећа се мења.
Ја сам био мртав или живе ствари.
Јер све беше исто: дрвета и сени
И небо и земља и лептири њени.
А кад сутра зора расу своје чари,
Ја поздравих сунце и небеса плава
Кô мртваца старог који васкрсава.
(Без датума)
Oдлази од мене и тони у калу,
Иди путем којим душа мртва бива,
Путем где се младост тренутно ужива
И предаје лудом и порочном валу.
И кад једног дана твоју главу малу
Осетиш да јесен пепелом покрива,
Заплакаћеш горко болом срца жива
Што си чар лепоте сточила у шалу.
Тад ћемо се срести. Далеко, бескрајно
Биће наше душе тога боног часа.
Тад ћеш осетити како се таласа
У твом срцу љубав спржена очајно
И моје ћеш око које слава греје
Осетити како поносно се смеје.
Појмићеш, но доцкан, шта остаје трајно.
(1917)
Гуслари, где сте? Стег наш је развијен
И крв је пала и гробље је свеже,
Синови храбри литицама леже
А народ цео у црно завијен.
Гуслари, где сте? Враг наш је разбијен,
Но још нам гуја плете мукло мреже
И бриге наше младе главе снеже,
Последњи гутљај бола је испијен.
Гуслари, где сте? Питах на све стране,
Устајте светле да славите дане,
Већи сте од нас! Из гробља се зачу
Из сваког срца већа песма тече
Но што је могло гудало да рече,
Јер људи ћуте кад векови плачу.
(1917)
СУТОНИ
Вај, сваки је сутон непријатељ за ме.
У моју душу сумња се прикрада,
Јер видим да смртна хармонија влада
У тој мешавини светлости и таме.
И тад као херој после страсне битке
Одморишта хоћу без страсти и жара,
Већ да ми се душа на души одмара
И да милују ме благе руке витке.
Јер у сутон груди пуне су ми плача.
Можда је то скривен бол што дању ћути
А у сутон јасно, када мру тренути,
Осећа како се у старост корача.
Море пролазности дан свирепо гута
Хладно за бол душа што у њему плута.
Страх ме од самоће кад време корача.
(1917)
Немој да се кајеш кад ме будеш срела
На светломе друму, ка Великом Храму,
Кад те мимоиђем уплакану, саму,
Презрену од свију. Ти си тако хтела.
Гледаћеш из кута, уморна и свела,
Завијена у грех и порочну таму,
Не оплакуј тада своју болну драму.
Свакидашња прича... Ти си тако хтела.
Мада ниједан ти поглед нећу дати,
Ипак у мени ће спомен задрхтати,
Но мој горди осмех тај уздрхтај скриће.
И док моју главу свеже руже ките,
За те, одевену у подсмех и рите,
То болно сазнање осмех неба биће.
(1917)
Oпроштај ће доћи и за те, но касно
Доћи ће у јесен твог палог живота,
Кад избледи младост, потамни лепота
И утрне око ватрено и страсно.
Тај опроштај тада збориће ти јасно,
Као најстрашније сручена срамота,
Заосталу част да ланцима обмота
И из душе твоје крикне полугласно,
Очајно презрење свог властитог пада,
Кад прљава душа ничем се не нада,
И бол на њу пада као киша позна.
Рашчупане косе, раздртих рамена,
Бићеш свакодневна слика ситних жена.
Опроштај ће доћи кô пресуда грозна.
(1917)
Зашто кад ме твоја реч горко заболи
И када кроз тебе све у мени плаче,
Привлаче ме теби све више и јаче
Неки непојамни таласи и тмоли?
И када те мрзим, тад мој бол те воли
И док моју душу Твоји греси тлаче,
Кô очајник с чијег чела сјај се смаче,
Желим те тад, кад ме бол због тебе сколи.
И ником не могу бол у срцу скривен,
Бол, у тешки терет кô од туга сливен,
Рећи тако топло, сав патњама сморен.
И ја као лудак у бунило падам
И хтео бих да се само теби јадам
За тај бол који је баш од тебе створен.
(1917)
СВЕШТЕНИЦИ
Наша плаха младост не осећа бездну,
За њу пут је греха беласање магле,
Ка животу бола наша срца нагле
И за страшћу туге једра прса чезну.
Смрт нити нам страсти нити срца резну,
Нити да у сузи очи нам замагле:
Наше су се очи с побожношћу сагле
Пред гробљем богова што у срцу грезну.
А кад руб црвени сунцем с јутра блесне,
Ходамо кô херој поносит у јеци
Новом храму бола, горди, душе свесне.
Нека урла Кербер! Цепте трске многе;
Ми у белом руху кô афрички жреци
Грехом новом Јуди опраћемо ноге.
(Без датума)
СЕДАМ СМРТНИХ ГРЕХОВА
O, грешио сам свих грехова седам,
Гордост и гнев ми задаваху ране.
Кад љубомора мојим оком плане,
Презриво грешне покајнике гледам.
О, ситио сам утробу без мере,
Лаком на срећу био сам и бивам
И о лепоти тако слатко снивам,
О, грешио сам свим гресима вере.
Па ипак бедни сви су греси ови
Кад сладострашће поји живот срећом
И тражи змију из раја измаклу.
О, сотоном ме, о Боже, назови
И дај ми моћи да снагом све већом
У грехе тонем и да стремим паклу.
(Без датума)
КОМЕДИЈА ЉУБАВИ
Уморан сам, драга, од љубави наше
И кô тешки терет на очи ми пада
Несвестица пуна и среће и јада,
Кô пијанство после искапљене чаше.
Вај, знај, мене такве нејасности плаше.
Моја јасна душа вечне среће рада
Узбуђена дршће и губи се када
Засити се, кад кô херој сабљу паше
После много борби и пресит победа,
Јер никада краја том нереду реда!
Равнодушно слушам глас ти истоветан,
А до скоро ја сам трептао сав збуњен,
Кад ти такнем усне, свет за мене цветан,
А данас те жалим као цвет окруњен.
(Без датума)
ГРЕШНИ СОНЕТИ
(СИН ЗЕМЉЕ)
Загрмеће Господ у страшни дан суда,
А ја ћу му рећи: ''У најцрњем мраку
Твоју реч сам чуо гвоздену и јаку
И због њих починих своја дела луда.
Ја сам хтео разлог живота да решим
И чух глас твој да ме земној сласти вуче,
Јер земаљских тајни да ми даде кључе.
Твоје сунце ме је учило да грешим.
И нећу му рећи да се за то кајем.''
И рећи ће Господ: ''Рај ти нећу дати,
Ту болницу где се од досаде пати.
Ни пакао нећу: створићеш га рајем.
Награду добијаш кô ни један човек:
Бићеш вечно ништа од данас и довек.''
(Без датума)
Пријавите се на:
Постови (Atom)