ЛЕПОТА
До наготе гадне сваки Идол свлачи.
Tи гледаш водопад како се пенуши,
Слушаш фијук ветра крај речних обала,
И осећаш маглу што штипа и гуши,
Но не видиш сунце у бари сред кала.
Гледаш како грана за граном се суши
И прелива јесен изнад морских вала
Уморнога сунца хиљадама шара
И мре тисућ боја шумом четинара.
И гледаш кад јутро из ложнице ступа,
И слушаш клептање изгладнеле чапље,
Гледаш како месец млеком брда купа
И сањива роса јутром с ружа капље,
И не видиш ништа и корачаш даље
Плачући што небо само сумор шаље.
О, мислиш ли, можда, постоји Лепота
Далека и чудна, непојамна ником?
Блудећи је тражиш стазама живота,
Очајно је кличеш својом грубом виком,
А вретено своје Парка кад размота,
Смућен ћеш чезнути за слућеном сликом
Незнане Лепоте. Чуј, у теби све је:
Тобом цвет мирише, тобом сунце греје,
Тобом небо плаче, тобом горе цепте,
У царству лепоте жена круну носи,
Тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте,
Тобом зло се цери, тобом самрт коси,
Анђео и демон тобом с неба слећу —
Тобом Господ живи, светови се крећу.
(1910)
Jа хоћу да радим не губећи време,
Да не кукам после како немам среће,
Како је за борбу слабо моје плеће
И како су људи стене глухе, неме.
Ја хоћу да радим, ја тражим живота,
Не плашим се борбе, у њу ступам смело.
Ја хоћу да створим пуно снаге дело.
Не плаши ме моја властита Голгота.
Кидајући себе, ја хоћу да стварам,
Да челичним длетом чврсти камен парам
И да створим дело што времену прети.
Да саломим леност овог млаког друштва,
Пуног женских ћуди и мушког мекуштва.
Сада! Плач не трпим: плач се грозно свети.
(1910)
Верујем себи у дан искушења,
Кад реч се туђа испред мене стави;
Верујем себи у дан разорења,
Победном песмом смрт кад демон слави;
Верујем себи у дане презрења,
Погрдних речи вал када ме плави;
Верујем себи и снагом титана,
Заклапам гробља изнурених дана.
Јер не плашим се лешева што веле:
И ми смо хтели то, што ти би хтео,
Но залуд божју искру људи желе:
Пашћеш под јарам као и свет цео;
Дуге су борбе тај закон завеле,
А трнов венац сам је Господ сплео. —
Верујем себи, не плашим се речи:
Ја имам Бога, пред ким се не клечи.
Верујем себи у часове таме.
Кад јечи тартар и кад бакар бљује;
Верујем у час и погрде саме,
Кад ми у лице смеје се и пљује,
Верујем себи у часове чаме.
Молитвом, коју мој Бог само чује,
Дижем се изнад луциферског беса,
Чаробних мага и сатирског плеса.
(1910)
Jа знам само хоћу, а не знам шта хоћу,
Стотину бих ствари у један мах хтео,
Бежао бих у свет, тражио самоћу
И, кад бих могао, на небо се пео;
Свирао, певао, без реда и везе
Мелодије луде, очајне и дрске,
Како пламти небо, како плачу брезе,
Како свира ветар и вапију трске.
Као какав дивљак азијских племена,
Што бесни од бола, а несрећан није,
Шибајући тела обнажених жена
У даире лупа, јауче и пије,
Затим тражи песме дотле нечувене,
да тај бол без бола из груди му гоне,
И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене
И стотине струна у свести ми звоне.
У коштац са судбом! Тада праскам, докле
Не клонем сав сможден као трула маса;
Тада, као човек кога Господ прокле,
Хулим Бога, да се небо усталаса.
То сазрела младост неког циља тражи:
Хтела би из душе, из срца, из груди,
Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи,
Да се троши, крши, и бесни и луди.
(1910)
Гледао сам дуго како лете вране.
Црне као младост кад у неврат тоне.
У даљини запад каткад блеском плане,
А над њиме сиви облаци се гоне.
Без крика, без циља летеле су вране.
Црне, истоветне, страшну причу зборе,
Како је ужасно с другим једнак бити.
Тишина: пролазност И вечност се боре.
Све крај мене пада у њихове нити.
Ала је ужасно с другим једнак бити!
Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи.
То вран један крикну. Јато за њим грну.
А он је кликтао, свестан своје моћи,
И водио циљу браћу своју црну.
Ћутећи су вране летеле у ноћи.
Ја сам задрхтао. Чини ми се тада
Да сам био сличан каквој чедној жени,
Што, пошавши стазом на којој се пада,
Трза се, а стид јој образе црвени.
Те вечери Воља роди се у мени.
(1910)
Mудрости доста! О, пали смо ниско.
У вечну ноћ нас наше воде зубље,
А чини нам се сунце нам је блиско.
Мремо без свести, тонемо све дубље.
Раскрстили смо са прошлошћу гњилом,
У ноћ зала је погребосмо целу,
Будућност својим љуљушка нас крилом.
Сами у своме грцамо опелу,
А чини нам се то је песма дана,
Песма спасења и живота млада.
Кријемо прошлост с похлепношћу врана,
Грцамо у сну вечних маскарада,
А чини нам се да здерасмо маске.
Разлупали смо богове и горди
Слушамо голих речи празне праске.
И слични дивљој Атилиној хорди,
Жртвенике смо развејали давно.
И сад без вере у магле јесење
Дршћемо бледи и плачемо стравно:
Срушеног храма дави нас камење.
Пустош без искре светлости што плама
Свуд око нас је, а нама се чини
Истине зубља да гори у нама
И да нас води небеској висини.
Зар је већ јесен човекових дана
Посула иње по срцу, затрне
Последњи спомен прошлих великана?
А светлост камо да из магле црне
Води нас Богу? Бога, Бога камо?
Истина ваша и наука нова
Вечито гробље умова је само,
А над њим сјакте Вавилонска слова.
О ја бих радо приче праисконске,
Ја волим бајке: младости су пуне,
У њима јек је трубе јерихонске,
Док ваша срећа по гробљима труне.
Нек' моја срећа сања и на лажи.
Више је волим но науке ваше:
И луду младост моје око тражи,
А најмудрији гробари га плаше.
У дуге, кишне и јесење ноћи
Крај разрушених гледам жртвеника.
Бесциљан живот без вере и моћи
Блуди по магли и грца без крика.
(1910)
Давно раскрстивши с Боговима палим
Не преза, не стрепи, мирно живот живи,
Не зна шта је мрзим, ни волим ни жалим:
Одвратно му небо и видици сиви.
Мрзи благе ноћи кад миришу страсти,
Кад небо трепери, кад блиста ведрина,
Кад се река вала мрачна кô сабласти
И црни се борје, царује тишина.
Та свечаност пуна чаробности неке
Тако је далеко — пуна чаме гнусне.
Он немарно дише мирис младе смреке
И с досадом гризе испуцале усне.
Камено му срце не осећа више
Сунце што обесно гори врх планина,
Сунце што из вода дрхтав уздах сише
И кô пару пење до плавих висина,
Сунце што блештећи на западу трне
И расипа јару и у крви грезне,
У свом сјају гордо силази у безне
Док се покрај вода свеле врбе црне.
И то сунце моћно чини му се као
Нека измождена и продана жена,
Увела блудница, с које сјај је слао,
А она раскошно открива рамена.
Све маштаве тајне, све мирноће мрака,
Све гласове чудне, што певају живот,
Познао је давно. Сада без ознака
Затвара их мирно у мртвачки ћивот.
Сада пун досаде богова се сећа
И смеје се Богу који васкрсава.
Ах, живети можда некад беше срећа!
Он би сад да спава, за векове спава.
Живот мре. Он сања. И без воље, свеже
Јављају се слике из младости ране,
Онда кад је Амор још ширио мреже
И отровне стреле слао на све стране.
Волело се некад. Љубав! Каква шала
Љубав!... Али ипак. — Он се чудно трза.
''Љубав. — Шта то беше? Можда извор зала?''
И он стеже чело, слике да убрза.
Љубав!... Љубав. Љубав. И тада се сети.
Ах, да, то је. било још у оне дане
Кад детињско срце тражи огањ свети
И хоће плодове нигде неубране.
На врућој обали у раскошно вече,
Кад жути одблесак крије магла нека,
Трза се. Хоће ли зар да нешто рече
То трзање груди последњег човека?
Лажући сам себе погледом је пио
Плаве женске очи у које се тоне;
Кô светињом неком опијен је био,
Јак као небеса и — готов да клоне.
— — Са светиње брзо прах тајне је спао
И осрамљен идол дрхтао је блудно:
Он је ниској страсти име Бога дао;
Страст у њему само буктала је жудно.
— — ''О, разблудна тајно, што не оста тајна?
Зар и ти мораде расветљена бити?
Ај, у недра твоја мрачна и бескрајна
Сав бол свога ништа најслађе је скрити.
О, Господе, дај ми оне људе вере
Којом Давид негда вероваше у Те!
Господ ћути. Мрак се само јаче стере,
И празнина зјапи и небеса ћуте.
Но ни тебе нема, мој жељени Боже.
— — Па зашто разумем целу васељену?
Чуј! Страха и вере ко ми дати може?
Узбудити душу чамом сатрвену?
Сурвајте се стене!... Не!... И то разумем.
За мене нема тајне. О, светила ноћи,
Јурите, да ток вам решити не умем,
Све бешње, све бешње, изнад моје моћи.
Проклети предаци! Умом пуним леда
Сахранисте срце, што сав живот значи.
Сад из мене само Ум слуша и гледа; До наготе гадне сваки Идол свлачи.
Да. Ви сте мислили васцела лепота
Не спава у божјој искри ваша срца;
Ви мишљасте кад се позна сва нагота
Свега што кô тајна у души се зрца,
Познаће се живот! У мени драж сва је.
Али ви сте гробљем створили ме живим.
Јер ја немам срца, а го разум шта је?
Иронија моћи. Зар њој да се дивим?''
(1910)
Нема коментара:
Постави коментар