недеља, 18. септембар 2011.

ТИ, ЦРВЕНА ЖЕНО, С ОЧИМА ОД ВАТРЕ

ЗАЉУБЉЕНИ ДАВИД

И пред вече уста Давид са постеље своје, и ходајући по крову царскога двора угледа с крова жену гдје се мије, а жена бјеше лијепа на очи.

И Давид посла да пропитају за жену и рекоше: Није ли то Витсавеја кћи Елијамова, жена Урије Хетејина?

(II књига Самуилова, XI, 2, З) 
Страст је закликтала на лешини Вере,
Страст што чини усне модре и зелене,
Страст што седи косе и што недра дере.   

Давид шири очи крупне и црвене
Кô вечерње небо врх пешчаних степа,
И тражи у поноћ сласти непијене,

Док оловно срце стеже се и цепа
И челична змија сикће на њ и пљује,
Стакластих очију и сребрна репа.  

Крик Цара Јудеје пригушен се чује:
''Жено млечна тела, жедан сам те врло!
Мој дан пун је зиме, старост крв ми трује,

С распуклих усана руј ми време стрло,
Срце ми је восак, гнојава ми недра,
Сув језик приону за увело грло.  

Тисуће иноча стезаху ми бедра.
Оне беху беле ко снег са Селмона,
песма њина беше као шумор кедра, 
Очи модре као чивит из Сидона
И мирне кô небо у индијске калме.
Друге беху црне кô крила грифона, 
Кô дан божјег суда, слатке кô плод палме,
Ведре као подне, дивље као зебра,
Сањиве кô ритам осионске псалме. 
Од страсти су моја усахнула ребра.
А данас ми очи устрепташе бесом
И зазвони душа ко харфа од сребра. 
Твоје око просу дрхтај мојим месом.
Ја хоћу да чупам твоје златне косе,
Хоћу младост златним урешену ресом, 
Слапи твоје крви да ми ране росе,
Да у мени рикне младост оних дана
Кад Саулу певах химне ум што носе, 
Кад осетих оков Микхиних усана,
Оков пољубаца! А сад оков злата.
Место мрамор-тела гној неситих рана. 
Нада мном сикташе крик посмртних јата,
Рушио сам куле, сатирао чете —
А данас сам жељан крви из твог врата!'' 

И сруши се Давид, цар државе свете,
И гризући свилу шареног дивана
Јецао је плачем разгневљене сете.   

С поља шуми песма са палмових грана.
Он хукну, док рука пожутела клону,
И отворив врата гледну пут Ливана,   

Где прах звезда сребром мије васиону,
И урликну: ''Жене!''
Док његове очи немо у мрак тону,   

Пуне топлог сна су, велом обвијене,
Примицале, пуне мириса и нара,
Робињице топле, босе и румене.   

Блештала је светлост и била је јара,
И густ задах вина и знојавих уда
Био је уз луду игру пјаног цара: 

Звонио је бакар и музика луда.
Вртом игра пламен, дршћу стабла гола.
А просуто вино из стотине суда   

Кључа, ври кô врела, расточена смола.
Цар дохватив Псалме трипут у њих пљуну
И баци их у дно оргијскога стола. 
Сосана и харфи бесни оркан груну,
Док је бела тела, пијана и врућа,
Цар резао ножем, да сласт лоче пуну   

Из крвавих уда и раздртих плућа.
Колутаве очи светле, никад сите,
А увела уста гризу тела врућа...   

''Доста! Гаси луче, спржи цвећа ките!
Свежине ми дајте и свечаност мрака!
Смрди крв и уље и свилене рите!

Мира, вечна мира, без животна знака!
Дајте ми да сањам оно што бих хтео,
Ону жену чисту кô дан из бајака. 

Видех је у реци у дан пун и врео,
Где се прозри, сунцем прожмана до сржи.
И Господ би пијан крај ногу јој мрео.  

Њен дах, ме кô ветар из пустиња пржи.''
Заћута, јер пред њим црн се вео смаче.
Виде Порок како рог двогуби држи. 
И кад грешном усном Врх свог рога таче,
На једноме крају звук се Среће изли,
Крик Греха на другом тутњаше све јаче. 
Цар стаде. До ножа прсти су му склизли.
''Грех је отац Среће, Бол син Величине!''
И, док покајници у сузе су бризли,

С ножем у ноћ јурну, крикнув пун силине:
''Уријина крв ће очај да ми спере!''
А Град Свети спава под велом тишине. 
Страст је закликтала на лешини Вере.   

(1911)




Изнемогох и веома ослабих, ричем од трзања срца мојега... И нема здрава места на мени.

(Псалам 38)

Поцрнела је кожа моја и кости моје посахнуше од жеге.

(Књига о Јову, XXX, 30)

Окадила сам постељу своју смирном, алојем и циметом.

Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо миловањем.

(Приче Соломонове, VII, 17, 18) 

Сиве очи тону у мрк бакар лица,
А коса, некад свилена и плава,
Мирише кô лишће свелих љубичица.   

Крвава и бела Јованова глава
Јавља јој се обноћ, звона кад заћуте,
Сред збрканих снова кад занеми јава,  

Месечево млеко кад посребри путе
И кад сладак мирис проспе смоква зрела.
Тад јој дрхте руке увеле и жуте,   

Које многа усна квасила је врела
У дане трептања крви и мишића,
И набрана уста још једном би хтела 
Да окусе младост разблудних младића,
Да им срчу очи, док се чаше лију
И удара задах ложнице и пића;   

Хтела би да руке још једном се вију
И стежу мермерне голе мушке гњати,
Да у мушком недру очи јој се скрију,   

Да пехаром крви сваки целов плати,
Истрошену снагу да у неврат проспе,
Да у вечно ништа пољупцем се врати.   

Јер празан је живот, кад у јесен доспе,
И замућен поглед црвени од суза,
Пахуљице модре старост лицем оспе. 
Чело пуно змија кô страшна Медуза,
Клецаве су ноге, спарушкане дојке,
Црне жиле — оков самртничких уза.

*

Уцвала је лоза, миришу девојке,
Црвене се тела, блеште мушка бедра,
Кикоћу се, слушај, лузима лепојке.   

Салома, Салома, бруји песма ведра
И сланом се пустом крици здравља оре,
Сунце пржи мушка раздрљена недра.   

''Вај, како ми уста за пољупцем горе!
Вриште младе срне, капље мирис нара,
У облак се диже кâд од мандрагоре

И губи кô живот, кô дим, као пара.
О, живите живот уз звуке сосана!
За вас цвате лоза. Салома је стара.   

Ја сад слушам ветре са Нилових страна
И сунцем печене појмим пирамиде.
Животе, животе, на ме пада слана!

Рањаве ми ноге од трчања бриде:
Јурила сам као да сам с ума сишла
И тражила жене које још се стиде.   

По пристаништима прљавим сам ишла
И тражила страсти у чамцима блатним.
С јутра стража би ме пијану нашла 
И шибала бичем по жилама вратним.
- И жене ми пише страст до кости голе!
И у шаторима вриштала сам ратним, 
Док ме очи, уста, док ме груди боле,
Срећна када мучим, срећна кад ме муче.
...О, дрвета, пуна мириса и смоле,   

Плодови ме ваши блудној страсти уче!
Зрелост, драж, мекота! — О, милости мени:
Немоћ ми и пустош празно срце жуче.   

О, сунце, о, ноћи, вама испивени
Удови се грче, без крви и сока.
Као урма што се вечито зелени,   

Дај ми моћ да сишем језера дубока
Испод врела песка. Моја душа плаче
И пламене сузе теку ми из ока. 
Садашњост ми дајте, све бешње, све јаче
Да собом сагорим. Даље прошли дани!
Снаге! Смрт у моме срцу гробља заче! 
Смрад, пепео, кости, црви лешом збрани!
Трава из мог тела! Нови живот ниче?
Ври живот у гробу, над њим криче врани.   

Авај, ја у свему, што нов живот кличе,
О, али Салома никад, никад више.
Ново лишће шушти, нов се поток миче,   

Ливадама новим нови ветар брише.
Снови, прах и снови!''... У сну јој се чини
Још љуби некога, грли га и сише. 

Чини јој се неки мужјак у долини.
Чека га и чезне. И у смртном трену,
У немоћи вришти и мре у горчини.   

Шкрипе трошне кости и уди што вену.
Модре, црне нокте у песак зарива.
Из уста просипа крв и жуч и пену.   

Отворила уста, умире и снива
Бесни танац, раскош Иродова дома.
Бели осмех модрим лицем се разлива. 
Тако мру на југу. Салома, Салома.   

(1911)




Љубичастом паром дише Земља сана,
Модри су чемпреси сагли главе тужно,
Врх мртвога мора крикне која врана,
У златноме бакру тоне сунце јужно.  

Усијан се песак бели и прелива,
Задрев у небеса ред планина спава,
На црвеном жалу слет ждралова снива,
Рој мушица дршће изнад речних става.   

Врућ, запахнут миром и музиком боја,
Са досадом Човек сву ту раскош мотри,
Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја,
И тражи у сунцу да свој одглед смотри.   

Зрелост једрог дана празна му је сена,
Нејасних облика једно Ново чека,
Скуп раскоши, сунца, нестално ко пена.
— и одједном он се страшћу зацерека. 
Са јелових гора слазила је Жена.

(1911)




Tи, црвена жено, с очима од ватре,
Страсна као море, разблудна кô змија,
Тражиш моје хоћу, да твој жар га сатре,
И сиктању твоме мој грч бола прија.   

Одлази, о страсна царице сатира,
И сажежи косе и разгубај усне,
И разлупај мрамор нимфијских кумира,
И рашчупај недра крв на њих да пљусне.   

Дубоко у мене зарила си нокте.
Ја у дивљем вриску чупам своје прси,
Гризем сама себе и јаучем док те
Осећам где пијеш моје мушке рси.   

Измрвљен и крвав, а пијан од злости,
Ја осећам: понор очију ме гута,
А твој луди танац прожима ми кости,
Твој ниобски осмех мозак ми полута.   

Целовом би једним спржила ме цела,
Испила сву младост и дрхтање сока,
Док би твоја дојка ледена и бела
Голицала гробље мог спрженог ока.   

Ај, чупао бих ти усне, врат и очи,
Смрвљену до смрти засуо те блатом,
На надгробној твојој урезао плочи
Грифоса праћена керувимским јатом;   

Великом и страшном клетвом из дубина
Мртву бих те клео луд од очајања,
Пио бих у болу и, пијан од вина,
Јецао у поноћ песму покајања; 
Луче нове вере хтео бих да дижем
За векове нове кô знак васкрсења,
Ја, што кô крај сфинкса у прашини гмижем,
Ја, сулуди Јуда палог поколења; 
Апостолским звуком симфоније једне
Певао бих химну што умрле буди,
Али... моје усне за уснама жедне,
А измрвљен мозак тражи смрт у блуди:   

Дршћући те грлим руком што сва пече,
Пропињу се теби испуцале усне,
Душа хоће вечност пољупцем да рече,
А крв у кап једну стопи се и згусне.   

Авај, сфинксе врели пожудних усана,
Ти си луди демон, што љубећи дави,
Ти си врело подне мог блиставог дана,
Орао што жртву диже и крвави.   

(1911)



ХИМНА   

Жедан сам те, Сласти, јер у души чујем
Крик вечите жудње, и, кô идол свети,
Постала си симбол у болу, у сети.
Хоћу те, Животе, и страсно те штујем,   

У вртлогу страха ја о теби снујем.
Рођен сам да будем пророк оној чети,
Што ће ведра чела силно тебе хтети.
Љубави н Срећо, кô кобац вас кљујем!   

Док дамари прште и играју жиле,
Тонем у дубине, где се свесно скриле
У дремежу тихом снене кћери Тајне.   

Тад врлине певам дубоким опелом,
Истурених уста пијем снагом целом
Сласти, сласти дубоке, бескрајне. 
(1911)




Mи смо деца среће и живота зрела,
Наша чудна љубав до нискости нага,
Мрзи легендарних ноћи чеда свела:
За њу младост Бог је, а страст јој је снага. 
...Јануар фијуче у сутонској студи,
Бичевана река модри се и пени.
Јаук голих грана мртве из сна буди:
Кикоће се време у вечитој смени. 
Све тутњи у снази напрегнуте воље,
Крши се и пишти и сева и пара,
Разјарен се оркан с небесима коље,
Полусмрзнут Нептун с Адом разговара.   

Опијени мржњом, опкољени вриском,
Припијене усне до крви смо гризли,
Моћна су нам ребра дрхтала под стиском
Прстију, што међ њих незнано су склизли.   

Тај пољубац душе пио нам је до дна,
И хиљаде шара, врелих кô страст лавља,
Играху кô очи два пантера сродна,
Док небеса сива биваху све плавља. 

Плашљивих фауна, видех, јуре чете
Упивши у мене сав свој поглед зечји,
Певајући псалме неке вере свете,
Које гушио је њихов поглед дечји.   

Вековима тако кикоћу се они,
Сплет њихов невидљив васељеном иде
И, тек кад у нама звук срца зазвони,
Њихове се чете оживљене виде.

Ми смо деца среће и живота зрела,
Наша чудна љубав до нискости нага,
Мрзи легендарних ноћи чеда свела;
За њу младост Бог је, а страст јој је снага.   

(1911)




Ноћ је пуста. У царској дворани
Мрачан престо, тајанствен кô бајка.
А док ветар звижди на пољани,
Бога моли Југовића Мајка. 
Камен ћути и небеса муче,
А сотона само из прикрајка
Са смехом јој пружа пакла клуче...
Бога. моли Југовића Мајка. 
Давно снахе под умором пале,
Ветрова се небом гони хајка,
Звезде трну што су сву ноћ сјале,
Бога моли Југовића Мајка.

Сакривена од светине, клечи,
Стид је да се са гомилом вајка,
Сама, хладна, без суза, без речи
Бога моли Југовића Мајка.

(1911)

Нема коментара:

Постави коментар