Kроз векове дуге пале се и трну
Ватре лудске моћи, вере и сазнања,
На њима се греје Ум пун покајања,
И, застрашен, њима ноћ разгрће црну.
И ватре се гасе тихо или с праском
И нове се дижу кô химна раздања
А сав стари блесак у пепелу сања,
Разочаран таштом гордошћу и ласком.
Мисао умрлу прах незнања заспе,
Али авет њена, подсмехом презрења,
Срами охол идол младих поколења,
Што чезне да стару лаж из себе распе.
То је вечно иста прича исте патње:
Обучен у исти облак искушења,
Звездар тражи жудно изворе спасења,
И клоне и чека дан смрти и пратње.
Умрла је слава херојства и скаске,
А спомен немоћи, Молох свих времена,
Ждере нове жртве, којима је цена
Обешчашћен ловор и клик глупе праске.
Бог истине само пепелиштем лута,
Где мисао људска смрвљена се згара;
Он је увек ту, кад гробље се отвара
И просипа сузе од кута до кута.
Он, гробар џиновских угаслих ватара.
(1912)
Умрло је време покопало барде,
У разритом врту нестало је стаза,
Спавају хероји, труну алебарде,
А с магленог врха крупан снег се силаза.
И све ми се чини: то смо негда чули,
И чекамо дан да златне кише пљусну;
Само нема Прошлост своју децу хули,
Док Будућност празна тутњи као у сну.
Уморно је сунце стварања и нада,
А дубока поноћ гробнице расклапа,
Прошлих дана крај нас тече маскарада,
Где Ум, трошни старац, Сумњом се поштапа.
Сва та прошлост свој је одиграла танац:
Вратити се неће. Ми, синови њени,
На путањи блатној непознат смо странац,
Наш хор слаб је њине трубље да замени.
Страх нас је од сунца, ноћ нас ужасава,
А Молох зажарен целу вољу гута.
Куда из тамнице са седморо брава?
Куда, док нас Минос у ланце не спута?
Изнад наших глава леден ветар брише;
Залуд наша длета и напори дуги:
Ни рушити ништа ми немамо више,
и храмове већ су порушили други.
Плачемо кад поноћ пред очи нам навре,
Стид нас да без венца мремо у осами,
И дижемо с муком горостасне лавре,
Да бисмо их свесно сагорели сами.
О, докле ће тако иронија мозга
Лутати и мрети попут снежна прама!
Лозама је нашим саломљена розга,
У буктињи нашој нестало је плама:
Херострати ми смо без факље, без храма.
(1912)
Kако опојно мирише липа
И тихе ноћне сени мру,
Док црвен бакар зраке сипа
И тешко дише влат у сну.
Дубоко, немо жеље мру.
Груди су тако песме пуне,
Да жудно желе суза сласт.
А зреле воље бију струне,
И шушњем чезне столет храст:
Господњих суза жели сласт.
Све зажарено сише, срче
Расточенога сунца туч,
А грех у сенци нарда хрче
И загашени среће луч
Мре, док га сунца мије туч.
Заспала срећа тешко спава,
А над њом жуди јасмин снен,
Лицем јој бол се разиграва
И страшћу дише зрели клен.
Похотно шуми јасмин снен.
Кад пожар који снагом доји
Пепелом заспе звезда прах,
Срећа ће химну да запоји
Просуће венце ружа Бах,
Грунуће снаге вулкан плах.
(1912)
''Не додируј ме!''
Mачеви дачки, секире Јапода,
Легије римске и хорде Татара,
Или витези с византијских вода,
Крвавили су ова поља стара.
И питом народ кад је пао на њих
Збратимио је орлове и челик;
Ту, где је мржња Већих против Мањих,
Сировом душом постао је велик.
Вековима се врх лешева клало
А земља, старог господарства сита,
Све ново жели, да, када би пало
И њему мачем опело очита.
С позорја борци тонуше кô сени,
А земља им је жедно мозак пила,
Крвљу су текли сви потоци њени
И дражила их Власт и дрска Сила.
И тако вечно ове исте стопе,
Крв нова сити. О, земљо олује,
Мрко ти чело страшне капи шкропе
И чудне химне изнад тебе хује!
Заразно твоји миришу олтари:
Ту век врх века у стенама спава.
Ево су дошли стари господари.
Јеси ли сита крви што спасава?
Ти ћутиш. Ветар кости развејава.
(1912)
Тада дохвати се очију њихових говорећи: По вери Вашој нека вам буде. — И отворише им се очи.
(Матеј IX, 29, 30)
Глас је Господњи над водом. Бог славе грми.
(Псалам 29, ст. 3)
Благо народу који зна трубну поклич.
(Псалам 89, сг. 15)
Господе, да ли чујеш горде трубе?
Видиш ли Веру што гробљима гази
И химну кличе у снегу и влази,
Док сенке сумње видике јој рубе?
Видиш ли чете што не знају стати,
Што, онемеле, у сутону свести,
Сен снаге скупив у челичне пести,
Стег у крв боду, где се очај јати?
О, пошли муње!... Но за сенку славе
Они ће дати отупела чула
И мрети свесно крај дедовских кула,
Да. Пошљи клетве и безверје страве.
Јер претимо ти, о Боже богова,
Што смехом плаћаш млаз крви херојске.
И тебе ове смрвиле би војске,
У врлетима Маркових домова!
...Како си поштен, ти, згажени крине!
Речи су твоје од псалма гордије,
Очи су твоје од славе гордије.
Како си велик, ти незнани сине,
Пред чијом руком падају ордије!
(1912)
Порђалих уста, повијена чела
Певаш смртну песму гробљем фараона
Или пишеш, док се врти тарантела,
Пропаст изнад врата блудног Бабилона.
Хордама хероја где тисуће мреше
Крстарила ти си врх калпака тучних,
Да с крвавим сунцем питаш: Чему беше
Сав тај тутањ бакра и воњ рана мучних?
У ложници дворској твој се чуо шапат,
Врх библиотеке Афричкога Града,
И у Пантеону твојих руку тапат
Беше пљесак мрежи паукова рада:
Мирно ти си тако калпаке и списе,
Механе, бродовље, хетере и ловор
Засипала прахом покајничке мисе,
Где пауков застор векова је говор.
О, и Белом Краљу у дан смртне језе
Пљунула си главу. И тад, с пуно крви,
Твој смех је у сваком стиху марсељезе
Пратио сву хучну гомилу што мрви.
И још увек луташ врх људских изума,
Врх гранитних кула и мостова надних;
Чујем те у хуци пуног градског шума
И низ видим зуба великих и гадних.
А кад поноћ смири улице и дворце,
Ти, згрчена, чуваш пуст и мрачан форум,
Идоле скрнавиш, пљујеш мртве борце,
Ти, Вечита Сумња, ти Deuѕ deorum.
И у својој соби видим те сву голу,
Седиш изнад Сата и бројиш минуте,
Сенка твоја игра преда мном на столу,
Где читаве 'рпе почетака ћуте.
А кад моја рука крадом перо такне,
Твој осетим стисак, задршћем без јава,
Цео зид се један кô завеса смакне
И ја видим само ред смрвљених лава.
Крај њих леже књиге, папируси трули,
И гомила мозга што већ продре свуда,
Ловори што нису звуке среће чули:
Мрави растурени стазом што кривуда.
Тад, запахнут Тобом, ја се питам: Куда?
(1912)
Нема коментара:
Постави коментар