недеља, 18. септембар 2011.

КОРАЧА ДУГИ НИЗ МРТВАЦА

Дани, како тутњи ваш џиновски хук!
Ко распукло звоно плачу зоре ваше,
Кô на пиру смрти разлупане чаше,
Како пун је страве прошлих ноћи мук!

Дани, уставите свој демонски трк!
Младост неће доћи више с венцем ружа,
Гробар брзо блатна затегнуће ужа
И кô предзнак пашће лист свео и мрк.

Сунце мучно бије кроз облака слој,
Развејава бура расцветани бадем,
А ја залуд мирис, залуд сунца крадем,
Јер јулских је дана све то мањи број.

О, не даље, дани. Нека Кронос стар
Дâ ми вечно Данас, да ме сунцем доји,
С ветром нек Лепота ''Еое!'' запоји:
Још хоћу да срчем испечени нар.
(1913)



Ви, што Визант тресли сте пун силе,
Копљем дворско пробијали кубе,
Чијих коња копите су риле
Црвен мрамор и бронзане стубе,

Што јесење кад вас засу иње
Тражили сте манастирска бдења?
Нашто тамјан, смирне магле сиње?
Место пира, кипарис и вења!

О, што нисте с трубама и хордом
Химне звонке просторима вили,
Крвили се са татарском ћордом
Из лубања празних вино пили?

Зашто нисте јесен дана стрли
Бисер пићем из змијскога пакла
Кап последњу срчући, док грли
Врат вам она што нас с неба смакла?

О, тада бих певао вам химне,
Јер бих знао да су моји преци
Из биљура, не из чаше лимне,
Пили живот и мрели у звеци!

Мене плаши ваша црна риза
И велика манастирска бдења:
И потомку можда нога клиза
Можда и он тражиће спасења
Испод грања чемпреса и вења.

(1913)



Дошли су млади са северних гора
С мирисом снега и јелова иња
И вером туге и облачних зора.

И у раскоши јужнога растиња
Кô ведре цуре Палестине, они
Пили су пожар и небеса сиња,

Секиром рили земљу што се рони,
А тужном песмом плели венац снова.
И док пољима њихов кикот звони,

У њином оку блиста мир гробова
И протежу се, кô сенке јаблана,
Ликови хладних северних богова.

И бише деца Светом Речју збрана.
Синови Моћи костима су крили
Дедовском крвљу поља покопана.

И охоло су стег живота вили,
- А увек тужне, тужне плели звуке
И часно мрели у Беди и Сили.

И стрпљиво су сносили пауке,
Што пили су им крв боговског жара
И Богу Себе пружали су руке.

И, осамљени, крај својих ватара
Вере су нашли у песмама снова.
И сад у оку њином се одмара

Сен давно мртвих северних богова.

(1913)



Уморно клизиш кроз поља голема
Мрк, кô да слава рику ти помела;
Твој лом кроз кланце, пун даха с опела,
Звони кô одјек напукнута шлема.

Јер с поља твојих крв још није спрана,
Кости синова по дну ти се ломе,
Кô привид видиш војске које громе:
Још памтиш јаук после свежих рана.

Кô уздрхтало лишће тобом круже
Сени дедова са часним путиром,
Док око тебе јесен веје миром
И са падина свежа гробља туже.

И док гробове прва јесен кади,
Јаблани шуме, дудови и смокве,
Као да виде још крваве локве,
Значајним шумом што у срца сади

Свечану збиљу. А под њом сазрева
Вера и понос. Но свемоћ не трубе.
Славе пут што га Вечни Закон дубе
И грме рођај сахрањених днева,

Кад расклапа се гробница царева.

(1913)



1. ВАСКРС

Свуд јесен мрка разапела нити,
Камење плаче и прозебле гране,
А Покољење Суза болом кити
Гробове своје још непокајане.

Те сузе беху смоласте и вруће,
Сузе џинова које Господ укле,
Пред којима су звезде среће стукле,
А сумњом прано ишчезло чезнуће.

А на дну мора плачна очајања
Замрзла Вера, снегом покривена,
Проклињала је јесења времена.
И једне ноћи чу се дух Познања.

Под облацима у магли и праху
Заблесну пожар, и с кркљањем бљуну
Васкрсла снага и бесвесно груну —
Јер у тој страви векови се клаху.

И урлало је, кркљало и врило
И у лавовским канџама се мрело,
У реци мозга стварало се дело
И причешће се из лубања пило...

И Поколење Крви тад се роди.
Кô Бог ватрени смрт из себе шину,
Бокоре крина низ падине рину
И груну пољем што у бесмрт води.

Поколење се Крви тада роди.

2. ПОХОД

Преко језера, равница и стења
С китама ружа, гранчицама врења,
У трку јуре синови Рашана,
Победу кличу деца раздрагана.
Кршни и млади и ведри и смели
У час, кад пехар отрова се прели,
У блеску,
Треску,
Звеци,
Сеци
Са звизгом, смело
Венчаше чело врело
Ловором узабраним
По литицама;
По косама враним,
По витицама,
Балканске тискаше цветове,
Што браше,
Кад гацаху сметове.
Сташе
Гордо на врхове снега пуне,
Оклен кô вијор груне
Пожар за четом која наступа
И у крвавом се зноју купа.
О, како јуре, стижу,
Стегове дижу,
Вију,
Рију,
Крв се пенуша,
Груша,
Комеша.
Леш до леша.
Циктај стреса
Сложене 'рпе меса.
Трубе трубе,
Оштрице телеса рубе
И снаге грубе
У месо рију зубе.
Тисуће људи,
Тисуће груди,
Тисућ мишица,
Тисућ зеница —
Све мре и гасне
У славу славе часне.

З. РАЗМАХ

Прште небеса, јаучу кланци,
Тутне долине, звоне пропланци,
А деца буде Прошлост што спава
И ломе,
Громе,
Док ветар звижди, смет завејава.
И ненасити, гвоздена кова,
Небеса траже нова и нова.
Албанске стене ледом посуте
Дршћу и слуте...
И урла пустош буђена из сна
И цикће поноћ погледа рисна,
А разјарена Деца Дана
Стижу кроз пустош, где се сурвава,
Где се од ноћи дан ужасава,
На плави, цветни кут Јадрана.
Гацају горде чете, које
Преко језера стегове носе,
Тутње поносне легије што се
По голетима фијучним роје.
И пију жудно дах мора сиња
И, осенчени пламеном славе,
С косама пуним сна и иња
Кланце и мора здраве!
И нагле, сижу и ветре грле
И кличу силни клик победа,
Бизанту хрле
Синови славни славних прадеда.
Проричу ужас њихове трубе,
Где црноменске вих'ре љубе.
Марички ветар главе коси,
А смет колоне завејава,
Челичне зиде мозак роси,
А сам Вукашин васкрсава...
Проломи зиде,
Пркосни месец с мунаре скиде.
И са свих страна судбом гоњен,
Као челична рука стиснута,
Кô с неба грумен звезда сроњен,
Мој народ дахће, дршће, стреми
И дивљим оком бесно лута.
Неми.
Слуктању предан
Он чека гневно удар један,
да плане...
И плану, прасну.
Закрвавише се старе ране.
Ја видим дивљу, страсну
Крв прадедова. Пени, хуче,
Чека, да као лава шине,
да њом се муње пакла сруче
И, шинув, сунце с небеса скине.
да сунце отме поносна, хола,
Хрхтава снага хита, хита,
Славом се пита —
У неврат гони победна кола.

4. СПОМЕН

Велбужд! Дан славе, дан царског крштења,
Кад први ловор свест Будућег опи
И паде сребрн усклик Провиђења
И лину царска крв да жезло шкропи.

...Под врућим сунцем вриштај коња глуши,
Топот се ломи о надне челенке,
Млаз младог сока искра и пенуши,
А челом мутне навлаче се сенке.

А кад се поноћ низ падине просу,
У сенци вења један цар Балкана,
Растурив своју позлаћену косу,
Одмарао се од ноћи и дана.

Још неусахла крв копни и воња,
Свежи мртваци ћувиком се јате;
Краљевић седа на крвава коња
И кличу трубе, да му размах прате.

Ограшја ћуте. Тајац пољем гази.
Белбужд! Чујеш ли, то се мртви буде,
Челичном речи да славе и суде?...
А Поколење Сунца с гора слази.

5. ФАНФАРЕ

Ужежите нам луча светлост пуну,
Фанфаре златне славу нека груну,
И дајте палу царску круну!

Ископајте је из гробова, да се
Заблиста сјајем уз јеку фанфара,
Патријарх седи нек обнови часе,
Кад небо славе вратнице отвара.

И, с пуно сунца,
Нек спровод крене преко царска моста.
Ево ти, Граде, старога бегунца,
Ево ти славе — жељенога госта.

Дочекујте нас, челични јунаци,
Дочекујте нас, невесте скрхане,
Старице, пред нас венце ружа баци,
Да каде ране деце изабране.

Бацајте пред нас венце сунцокрета,
Кличите пород што за славом плови,
Кличите бајке, понос младих чета!
Господе, нове нараштаје зови,

Победу кличи, пој и благослови!

6. ГРОБОВИ

Корача дуги низ мртваца
И месец свеже хумке мије
И дуге сенке јаблан баца
И вечне наде тајац крије.

То мајке палу младост траже,
Мишице жељне миловања;
Но лубања се венац слаже
И тужна врба вечност сања.

Вртови копне, блесак чили,
Јаучу плоче и дрвета,
Ограшјем пустим север цвили
И заборава бокор цвета.

(1913)



Паук је исплео мрежу своју у царској палати, совуљага је закликтала своју ноћну песму на кулама Афразијаба.
(Персијски стих)
Хор модрих звезда мрким небом плови,
Љубичаст вео изнад мора блиста.
Ноћ византијска, сладострасна, иста
Кô она кад се роди Господ Нови.

А само сенке с лицем кô од лима,
Последњи борци царевине штуре,
Чувају куле и зидине суре;
Као прост војник, цар је њихов с њима.

Плећа му дршћу, а из магле тутње
Азијски хати, и блешти врх воде
Сребрн реп шајки што по мору броде;
И хуји поноћ пуна смртне слутње.

Чује се рзај коња који стижу.
Царе, да ли ће војска испивена,
Којој из ока кикоће се жена,
Разбити ветре што за влашћу сижу?

Сав народ клечи у стравичној пошти.
Царе, чујеш ли сва црквена звона?
На свету војну позивљу те она,
Да спасеш свете иконе и мошти.

Цар, опустивши мач, гледа где гази
Нараштај нови стазама долина...
Но гле! Последњи херој срамног чина
Замахну мач, јер кроз ноћ кô да спази

Два плава ока тек рођена сина.

(1913)

Нема коментара:

Постави коментар