недеља, 18. септембар 2011.

У КЛАНЦИМА СЕ МОЈА ДУША ВИЈЕ

Бескрајна и бела пољана почива,
Као мртав херој залеђена трупа,
Коме бели покров ловоре прикрива.
Све је пусто, као да клетва приступа.

Кроз тишину гробну храстова и ива
Ни погребно звоно не чујем да лупа.
Кô надгробне плоче стрче брда сива
И глечере густа сумаглица купа.

Већ данима тако без промене све је:
Ни цика, ни сузе у тој полутами;
Чак ни небо да се руменом засмеје.

И подне и поноћ једнолики, мукли.
У тој јези као и богови сами
Да су се пред болом у амбис повукли.
Само бели бездан пахуљице веје.
(1915)



Лутасмо пустињом одмереним ходом
Без огњишта свога, огољена раја,
Али сумња нашим не застре се сводом.
Не тражисмо Бог да сиђе са Синаја.

Не тражисмо да нам пошље заповести,
Ни да Мојсеј плоче ломи разочаран,
Нити у сутону утрнуле свести
У стени је извор поуздања стваран.

Пустиња је наша страшнија од оне
Којом ишао је народ изабрани.
Појени смо крвљу вриштеће Горгоне,
Но сумњом нам нису затровани дани.

И рекнеш ли ипак, да се мора стати,
Учињено биће, јер судија ти си;
Последњу кап крви бесно ћемо дати,
Да се њом испишу грозни летописи.

Но тада и твоје погрепшће се име;
И тад залуд плоче слаћеш са Синаја.
Чиме славу своју доказаћеш, чиме,
Оном коме смрт је игра сред сараја?
Тада залуд плоче слаћеш са Синаја!

(1915)


У кланцима се моја душа вије
И чини ми се они исти кланци
Кроз које прођох, где се патња крије,
Стежу ме, кô тамнички ланци.

У кланцима сам а ваздух ме дави,
А снег нада мном своју воњу слаже,
Јер сунца нема да глечер открави;
О, залуд сунца моје очи траже!

У кланцима сам и реч моја трне
И моја вера и понос се гаси;
Нада мном лете облачине црне.
Срам тешки пада на још младе власи.

Преда мном стоје завејани пути,
Звезда за звездом очајно се гаси.
Разлоге знадем... Ћути, душо, ћути.

(1915)

Нема коментара:

Постави коментар